Nedostajes mi. Šmugnuo si u neko ćoše života i tamo se igraš sam sa nekim obavezama. Neki uspesi su ti novo društvo. Moranja lopte, a “žurim” neke nove kocke za sastavljanje kula koje ti ničemu ne služe. Pa to je dosadno.
Kako su nam odrasli samo bilo čudni. Sećaš li se? Ništa nisu shvatali. Nisu razumeli kako se Sunce igra sa nama dok prstima prolazimo kroz površinj mora. Nisu razumeli kakav nam je drug onaj pesak koji nas drži dok se zalećemo ka prvom buću u moru posle puno vremena. Nisu znali da se sete radosti one lopte isped zgrade. Zaboravili su da primete kako je divno utonuti u san i radosno iščekivati kakva otkrića donosi novi dan. Uvek su mislili da je vreme sve i bavili se onim kazaljkama na satu. Nisu znali šta je trenutak. A mi smo to dobro znali.
A ti, počinješ da veruješ da si rođen zabrinut. Sve si zaboravio. Bezbroj misli ti otimaju dan a neki namegođeni zahtevi ti kao osice zuje oko srca. Pa to je naporno.
Kao da zaboravljaš i da hodaš. Saplićeš se o neka izmišljena očekivanja. Više se ne igraš sa svojom maštom i ne stvaraš više snove nego neke nove “moram” koji ne umeju ništa od srca da urade. Pa to je besmisleno.
Vidiš tuđim očim, misliš tuđim mislima. Zar si zabiravio šta smo sve otkili gledajući svet oko nas. Zaboravio si kako su misli tražile odgovore i znatiželjnk se gurale da saznaju još. Sada sve znaš. Prestaješ da pitaš. Prestaješ da maštom iscrtavaš snove. Da rukama dotačinješ realnost i kreiraš mogućnosti. Sećaš se šta si radio sa loptom, blatom i kako si se igrao sa svim onim igračkama koje su ti bojašnjavale svet. Kako nam se radoznalost pridruživala u radosti igre i učenja. A sada kada si veliki tek imaš toliko toga i znaš toliko toga. Ah čega bi sve danas mogli da se igramo. Da stvaramo mogućnosti, da gradimo snove, da se dobacujemo željama.
Kao da si odlučio svoje oči i misli i maštu i pokret da daš nekome drugom. A i taj drugi daje sebe nekom drugom. I ostaješ deo onog zbunjujućeg sveta koji nije znao da bude. Ni da se poveže ni druži ni voli. Da razmanjuje znanje i smišlja nova pitanja. Da uživa u društvu i povezanosti. U ljubavi.
Hej, pa čini mi se da prestaješ i da govoriš. Počinješ da gunđaš i ogovaraš život. Isti onaj životkoji nam daje sve ove dane i toliki prostor da budemo.
Više ne istražuješ i ne osećaš. Počinješ da sediš i sudiš. Stvaraš neke istine i nešto popravljaš i stalno zanovetaš trenutku. Postaješ ono gunđalo koje ne udiše ovo proleće oko nas.
Počeo si da zaboravljaš. Život se ne gleda kroz tuđe oči. Život nisu svakodnevna prebacivanja sebi i svetu . Život nije stalna popravka svega i svačega uz stalne žalbe začinjene ogoečenošću.
Seti se. Znao si to. Život to je ono kada je trenutak večnost, kada je ptica koja je proletel pored tebe radost dana. To je onaj topli zagrljaj koji primaš. To je ono veselo grlje je kada voliš. To je onaj uzdah u kome dolaze ideje. To je videćemo, rešićemo, volim te, nedostaješ mi i hajmo na ples.
Znam, puno toga je još život. I neka je. Ali jedino ga možemo živei ako smo tu, sa svim. I zajedno. Živi smo onoliko koliko smo prisutni.
Znaš, suviše je kratak život da ga shvataš neozbiljno, ali je i suviše dug da ga shvataš preozboljno.
Neozbiljno je preozboljno shvatati život.
Tvoje dete
Ivana
Ivana Paunović 