Ljubav, velikodušnost, sada i ovde, hrabrost. Toliko je termina koji su izvitopereni u upotrebi. Čujte ovo: “Ostacu slobodan neću se vezati…” Nema od toga ništa. Sloboda dolazi bas iz kapaciteta za vezanost za život, njegove principe, sebe, druge, odgovornost. Toliko menjamo značenje reči da time činimo da se udaljavamo baš od onoga čemu treba da se približimo.
Strah od slobode
Što, zar to nije nešto lepo, super, zezanje, bez obaveze? Bolje se plaši vezivanja. Jedan posao, jedan partner. To je smrt za individualizam i individuaciju.
Pa nije tako. Da bismo pobegli od straha od slobode, slobodom nazivamo mnoge stvari koje to nisu. Tako sebi zamaskirano svaki nagoveštaj ove teme jer smo prepadnuti. Najbolje pobeći od nečega je da umisliš da znaš ono što ne znaš. Onda se nikada nećeš pitati.
Zar ne živimo u društvu koje nikada nije bilo slobodnije?
Ni to nije tačno. Živimo u društvu koje je zarobljeno u svojim strahovima. U društvu gde se duše guše u sopstvenom jecaju i pokušaju da progovore dok spoljne slike paradiraju takozvanom slobodom.
Ali ja ne osećam da se ičega plašim. Ne osećam da se plašim slobode nego da je imam koliko hoću.
Tu je i najveći problem. Prestajemo da vidimo, da razlikujemo fantaziju od istine. Da osećamo sebe. Nemamo ni ličnu ni političku slobodu. Sloboda dolazi od mogućnosti izbora. Da bi imali izbor moramo da prepoznamo opcije. Da vidimo realnost. Da na tu realnost odgovaramo. Živimo u matriksu.
Prepadnuti smo života jer život zove na odgovornost a to je jedini put do slobode. Onda ne živimo i zbog toga se grcamo u raljama “kao” života dok je vapaj duše sve više u simptomima pojedinca i društva. Pojedinci sve više pate, zadovoljstvo postaje misaona imenica dok ga zamenjuje takozvana zabava koja se prerušila u to, skoro zaboravljeno, zadoovljstvo. Smisao se sve više traži negde spolja u zabludama i lažnim obećanjima. Plašimo se da nam život izmiče što je ovako zapravo i tačno i onda alavo nastavljamo da konzumiramo. Više kao i da ne znamo šta. Samo uzimaj, otimaj, puni crne rupe bez dna.
Zovemo slobodom ono što je beg od nje. Konformizam, destruktivnost, autoritarnost. Razgovora, razmene mišljenja, razvoja ideja, više gotovo i da nema što sistemu i odgovara jer isključenim glavama se jedino i može upravljati, manipulisati i kontrolisati.
Zovemo smislom skupljanje titula, lajkova, žena, muškaraca, novca, firmi, moći pa i diploma. Kao da je tu ljubav. A to je samo jeftina utešna nagrada. U najboljem slučaju.
I evo svi su neustrašivi, niko se ne plaši toga.
A toga treba da smo prepadnuti.
Zovemo individualnost otuđenost od ljudi i sveta. Kao da je to neki viši cilj. Biti “svoj” i “nezavistan”. Ni to više ne znamo šta znači. Počeli smo narcizam da zovemo ljubavlju. A voleti sebe izolacijom od drugih.
A toga treba da smo prepadnuti.
Neustrašivi smo tamo gde treba da smo uplašeni. Jer ovo što biramo (svesno ili nesvesno) je smrt za čoveka.
Strah ima svoju ulogu
Treba da osećamo sebe i dalje da razumemo ta stanja. Strah je emocija koja treba da nas zaštiti od opasnosti, da nam ukaže na opasnost. Ako izvučemo baterije iz alarma ne primećujemo više kako sebe ugrožavamo lažima.
Strah od slobode
Strah od odgovornosti za sopstveni život i za svoje blagostanje i smisao nije neka ružna reč od koje treba da bežimo. Već da osećamo i prevaziđemo. Da činimo za sebe, da odgovaramo životu, sebi i drugima uprkos tom strahu. U toj odluci susrećemo hrabrost.
Kao i inicijativu i svesnu volju da idemk ka istini, viđenju, podnošenju i odluci. Moja odgovornost i sloboda je da se bavim svojim smislom. Ja nisam bačeni list koji čeka vetar. Ja sam list i vetar.
Odgovornost
Moje je da se povezujem. Mogu biti svoj i povezan u isto vreme. Zapravo samo tako se pravo i voli.
Moje je da budem proaktivan, kreativan, da stvaram. Kako beše: Smisao je da nađem svij dar, a cilj da ga dam.
Moje je da nađem korenje tako gde i jeste u svojoj čovečnosti i povezanosti sa ljudskim, sa ljudima.
Moje je da idem putem individuacije, da budem svoj i da to negujem.
Moje je da razumem svet i njegove okvire i da budem deo njega. Da mu pruzim koiko i uzimam. Moje jeste da uberem jabuku ali i da posadim drvo.
Moje je da razvijam svoj kapacitet za ljubav.
Da ovladam ovim umećem.
Stvaranje
Mi kao ljudi nosimo svoje odgovornosti i odgovorom na svoje životne zadatke postajemo zadovoljniji i slobodniji i da sve ove dualnostu prirode unutar i oko nas da vidimo kao deo iste celine. To je funkcija umetnosti i ljubavi. To je i njen cilj.
Da bismo postali ti umetnici ljubavi treba da učimi, radimo, primamo, doprinosimo, da razvijamo svoj osećaj sa sebe i svet i da se
ovom cilju predamo. Posvećeno, svoje, strastveno!
Nismo životinje, nismo list na vatru, nismo više bebe na cucli, nismo besna deca u vrtiću koja čekaju roditelje da ih vole i vaspitaju, odrasli smo ljudi. Ljudi! To je čast i privilegija za koju smo odgovrni. Tu i to je lepota i zadovoljstvo. Tu je život i ljubav.
Probudi se. Pokreni se. Postani slobodan povezujući se sa svim onim što je život. I neka je dobrog zezanja usput.
Ivana
i
Dusko Trifunovic kao podsetnik:
Probudi se nešto se dešava, kajaće se ko ovo prespava.
Probudi se nesto se dešava, u prostoru izvan naše volje,
od ljubavi neko nas spasava,
i govori da je tako bolje.
Ivana Paunović 