Miroljubive ptice

Zamislite da se sada odlučimo za jedan put i neobičan eksperiment.

U Sevilji postoji jedna divna bašta. Jardines del Alcazar. Magična je. Sve boje Sevilje prelivaju se u virtuozne tonove. Kao da su sve boje prirode odlučile da borave baš tu u gradu Sunca. I onda tako lagano kao da su sve ptice odlučile baš tu da zapevaju dok im vetar daje podlogu i potporu. I dok bi šetali tim parkom naišli bi na divan hlad koji nam prave palme. Uvek to rade sjajno. Ostavljaju nam dovoljno senke i Sunca da u toj udobnosti prirode još vise uživamo uz slike koje prave njihove senke.

Nećemo dugo čekati da nam se pridruže i paunovi. Brzo ćemo uvideti da smo njihovi gosti koje tako lagano primaju u svoj dom. Uživaćemo u veličanstvenosti boja njihovog repa, dok gledamo “hiljade očiju” koje kao da oslikavaju univerzum. U Hindu religiji smatraju se simbolom preobražaja, veruje se da njihova krv tera zle duhove, a njihovo meso i perije leči ujede zmija. U Kini su simbol točka života i simbol samilosti i saosećajnosti. No, dok se naš um igra sa znanjima i naši doživljaji prepuštaju svemu oko nas, zamislite da iz nekog dela nas dođe potreba da prevaspitano pauna. Da ga malo naučimo skromnosti.

Zavist i zahvalnost

Preterana skromnost može biti vid zavisti. Skromnost se može smatrati vrlinom, da. Hajde da ovu tvrdnju malo dovodemo u pitanje.

“Pa mislim, hmm, hvala ali ne, nemojte tako, nije to ništa posebno što sam uradio/la, ima toliko drugih- boljih.”

Skromni ljudi veruju da će ih lako nadmašiti drugi, bolji. I to procenjuju iz stalnog upoređivanja. Skloni su zavisti i kroz zavist nesrećni i ovako ili onako, pre ili kasnije, zlonamerni.

Teško mi je da poverujem, gledajući paune u ovaj bašti da neki paun zavidi repu drugog pauna. Baš deluju da uživaju u lepoti svog repa. Ne verujem da bi traćili vreme u ovoj bašti na odmeravanje snaga i lepota repova drugih pauna. Ti drugi repovi baš ulepšavaju dodatno ambijent njihovog sveta. Deluje mi da su taman usmereni na sebe da u toj drugoj lepoti mogu uživati umesto da je stalno procenjuju. Ukoliko bi stalno procenjivali kako bi uživali?

Zamislite kako bi nesrećan bio život pauna kada bi uspeli u našem eksperimentu da ga prevaspitano da je ružno imati dobro mišljenje o sebi.

Čini mi se da bi mu dobro zakomplikovali život. Svaki sledeći put kada vidi divan rep drugog pauna morao bi sebi da kaže da ne sme da pomisli da je njegov rep lep ili ne daj Bože lepši. Ali paun je samo paun i uz ovakve misli uvek bi pomislio da mu je kamo sreće da i sam poseduje nešto tako lepo. Ali ne ne, ne sme se uobraziti. Neće ga voleti ovi što su ga vaspitali. Ostaviće ga. Nije poslušan. Ostaće sam. Ali vidite sad, pošto i nije nešto lep a sada ni vredan ostaje sam takav nikakav. U društvu nekog nikakvog. Pa ko bi to hteo.

I sada prirodno ide nastavak. Taj drugi paun sada ni ne znajući postaje “tamo neka odvratna ptica koja veruje da je nešto posebno”. I hajde što je lepa nego nema sve ove unutrašnje konflikte i pretnje. I uživa u lepotama svoje unikatnosti. Pa ima da mu počupa rep!

Možda primećujete da se već menja atmosfera u ovom našem parku. I neće tu stati. Tek je počelo.

Sada se naš prevaspitani paun sigurno baca u strategiju. Ako drugom iščupa pero možda više neće morati da se plaši poređenja sa njim. Tj svega što to nosi. Da nije dovoljno vredan, da će ostati sam, da je život baš bezveze kada ne uživaš u svim datostima, lepotama i potencijalima koje imaš.

Naravno ako smo našem paunu usadili i to da ne sme da bude agresivan naćiće on drugi način. Može recimo da namestiti neku zvrčku drugom paunu, da se vidi kako je drugi paun nedostojan svog repa i kako mu je rep baš bezveze. Da vidi svet kakav je stvarno. Može i da ga optuži javno pred nekim autoritetom koji procenjuje lepotu pauna. Jer sada već vidimo da taj autoritet postoji očito. Paun sam nije sposoban da zna da je lep. Znači neko drugi sigurno jeste. Uh kakve zavzlame.

Ali ni tu nije kraj. Scenario mora sada da se razradi dalje. Postepeno bi izgradio načelo da su svi pauni sa lepim perjem pokvareni paunovi. Da im u duši ipak nešto fali. Pa onda i načelo da svaki autoritet iz sveta paunova mora kazniti ove sa lepim perjem. Vremenom bi ih bilo sve manje. Sve manje i manje. Sve dok lep, paunski rep ne bi ostao samo bleda uspomena.

I tako ova naša šetnja parkom više nikada ne bi bila ista. Jedna lepota bi otišla iz njega. A zašto ne tako i neka druga. Ima tu jos ptica, palmi, cveća. Pa zamislite da cvet rajska ptica pomisli da nije vredna cvetanja pa idemo dalje i dalje.

E tako bi izgledala pobeda zavisti kada bi navukla obrazinu “morala”.

Ali tamo gde svaki paun vidi svoje lepote, potencijale, mogućnosti, ceni i vrednuje svoj trud i bez stida deli sa nama svima u parku, tamo nema potrebe za svirepe mere gušenja. Tamo je inspiracija, lepota, zahvalnost i tamo su sve prelepe mogućnosti svake ptice u prirodi.

Ne verujem da i jedan paun zavidi repu drugog pauna jer je uveren u lepotu onoga što ima. Odatle i da su paunovi miroljubive ptice.

Ivana