Kako se samo zaleteo. Koliko oduševljenja je bilo u tom trku ka majci da sam se i ja okrenula da vidim kakvom ću to čudu da svedočim.
Uhvato je dah! “Mama, mama! Vidi kako je dobroo ovo što sam našao!”. Očiju punih divljenja dečak je majci pokazao kamen.
Pomislih koliko se dugo nisam obradovala kamenu. Ali onda sam se setila jedne divne plaže u Španiji na kojoj sam letos bila. Pravo da vam kažem i ne znam gde je tačno. Neko malo selo gotovo pored puta ka svim onim poznatom letovalištima. Naravno nema suncobrana, kafića, gungule. Ali pamtim kamenje. Pa vi nemate pojma kako je ono izgledalo. Kakve su ono boje i oblici bili. Sećam se jednog posebno, izgledalo je kao da je neko naslikao ružu na njemu. Sećam se da sam pomislila na ružu iz Malog princa. Kako ih se živo sećam i sada dok pišem. Ali nije to sve. Znate li kako su bili udruženi sa talasima. U pa to je bila sinfonija. Čak sam i moje misli zanemarila, a verujte mi umeju da budu jako ubedljive. Nisam htela da išta ometa taj savršen zvuk. Pa sve što stvaramo, boje koje kombinujemo, oblike, pokrete, zvukove koje usaglašavamo sve je to pokušaj da se približimo baš ovome. Da li sada da kažem “jednostavnoj” prirodi oko nas.
Ali vidite to je moje divno sećanje, ali ovaj dečak me je podsetio koliko dugo se nisam divila kamenju. I taman kada sam podigla pogled da poslušam njegov mudri savet koji i ne zna da mi je dao i vidim šta je sve oko mene, a ne samo u mojim mislima i sećanjima prekinuo me je urlik: “Baci to tamo u blato gde mu je i mesto!”
Ta malena duša ubrzo će prestati da donosi kamenje. Počeće da donosi šta može da udovolji Majci. Jer majka mu sada treba više nego kamenje. Prestaće da se divi i raduje. Prestaće da podseća nas, nekada zaboravne odrasle, šta je radost. Prestaće da vidi sve date nam divote dok jednom ne pomisli da više i nepostoje. Tada će mu ostati da ih izmišlja, fantazira i da beži od stvarnosti zaboravljajuči da je tu rešenje. Ali više neće ni meni možda verovati na reč jer davno je to bilo, sada već zaboravljeno, a i to je “samo blato”. Mada nikada ne bih prestala da ga podsećam. Čak sam i posao od toga napravila.
Drage mame ( unutar nas) kada se usmerimo na udovoljavanje drugima jer nam to traže da bi nas voleli razvojni procesi pretvaraju se u pokušaje da se ta ljubav zadovolji umesto u širenje kroz proživljeno iskustvo. Deca koja nisu voljena u samom svom bivstvu ne umeju da vole sebe.
Kada odrastu moraju da nauče kako da neguju vlastito u blatu izgubljeno dete i majčinski se staraju o njemu.
Svi imamo to dete u sebi.
Deca mogu da polete
samo moraju da se sete
Ivana
Ivana Paunović 