Možda

Možda ćeš jednog dana šetati parkom kojim si kao dete razigrano trčao. Možda se setiš topline ruke koja te je držala. Možda se setiš radosti i dečije naivnosti sa kojom si se zatrčao ka prvom drvetu, osmehu i lopti. Postavljao pitanja i tragao za odgovorima. Možda te prožme toplina tog života u tebi. Možda ti izmami osmeh snaga radoznalosti sa kojom si bacao kliker i gledao mrave. Shvatao ptice i divio se vetru. Možda te zadivi sećanje na svo kretanje unutar i oko tebe. Na mogućnosti koje si imao i sve nade koje si igrivo očekivao. Možda ti misli zastanu pred silom života koja je u tebi tada bila. Pred tim koliko si zapravo mogao i znao. Pred tim koliko si nesputano voleo.

Možda progutaš setu jer je to danas sećanje. Možda budeš jednom šetao sećajući se ovoga a ne osećajući to u sebi. Možda će ti oči stezati suze jer osećaš zaborav kako nosi sve što možeš biti. Možda ćeš osećati još jednu poznatu bol, tu gde upravo pokušavaš da uhvatis dah. Možda ti koraci budu teški jer su danas umorni od tuge. Možda pogled padne na mesta gde si se grohotom smejao, držao nekog za ruku i prepričavao snove. Možda osetiš drhtaje bola i možda im se danas prepustiš.

Ali baš tada pazi. Na klupi u tom parku sedi neko. I pozvaćete te da sedneš sa njim. Možda ti se nasmeši ili ti ponudi cigaretu. Uspravan, čvrst i siguran gledaćete te pravo u oči. Delovaće samouvereno. I jeste. Puno je puta je ovo radio. Jasnim tonim pozvaćete da mu se pridružiš. Da malo odmoriš od ove šetnje. Da proćaskate. Videćeš u njemu neku snagu. Zračiće sigurnošću. Pazi. Jer možda ćeš sesti. Možda će ti reći da zna kako ti je. Možda ti reći da saoseća sa tobom. I možda mu poveruješ. Jer videceš da je i on šetao nekada tvojim putem. I videćeš da tugu više ne oseća. Korak mu je jasan, precizan, čvrst i tačno zna gde ide. I tačno zna šta obećava. I ako nastaviš da slušaš videćeš da puno zna. I smešoće ti se. I odaće ti tajne kako da uzmeš moć. I ako se nasmeješ i ti njemu reci će ti još tajni. Čućeš da ne moraš više da tuguješ. Da ne moraš više da budeš nemoćan pred svojim bolom. Da možeš da ga kontroliseš. Da možeš da zaboraviš razočarenja. Da ih potisneš, premestiš, da se zabavljaš sa njima kao nekada sa loptom. Da možeš ti da budeš taj koji će znati sve rizike. Da prestaneš da osećaš, da de prepuštaš, da se nadaš. Koji će tako izbegnuti da se ikada više razocaraš. Da te boli. Da strahuješ. I ako nastaviš da ga slušaš prepustićeš se toj fanatziji moći. Zanećeš se manipulacijama kontrole.

Malo po malo videćeš kako sve manje osećaš tugu iz srca i čvor u stomaku. Primetićeš kako sve manje osecaš stezanje u očima i trnce u telu. Sve manje i manje. Počećeš da pratiš njegove misli tako snažno i posvećeno da sedeći tako prestaješ da primećuješ i ono svoje drvo, i onu ljubav u sećanju tamo na travi i tlo kojim si gazio i ruku koja je vodila i radoznalost koja te je inspirisala. Primetićeš da sve manje vidiš Sunce koje obasjava zemlju na kojim si igrao klikere. Nećeš više videti nijanse tonova, decu koja su se igrala baš tamo gde si malopre prošao. Čućeš samo glasno baritonsko odzvanjenje njegovih reči koje će sakriti vidik na ovaj trenutak. Na ove ptice koje prelaze sa drveta na drvo. Nećeš više videti njihovi slobodu. Nećeš više primećivati promene u vazduhu. Nećeš osetiti miris proleća koje se sprema. Novih igara dece. Parova koji sanjaju zajedno. Zaboravićeš svoju igru. Zaboravićeš svet mašte, ljubavi i snova. I sada već mirno udahnuces njegovu moć umesto vazduha i pristati na kontrolu. Bićeš sa njim na klupi života i skupljati moć nad onima koji će kao i ti šetati tim parkom. To će biti tvoje društvo, tvoj život. I pazi, možda tu ostaneš zauvek.

Jer tamo gde je kontrola ima “sigurnosti” ali nema života.

Ivana