“Ja sam čovek koji prosto voli. Svi smo mi ljudi i vrlina je oprostiti. To je naša snaga kao ljudi. Radili su najbolje što su mogli. Mir i ljubav. Om”
Polako. Gde ste se zaleteli. Sve to stoji, gore navedeno. Ali pazite se sopstvenih manipulacija sa tako velikim pojmovima kao što su ljubav i opraštanje. Nije zlato sve što sija, jel tako beše?
Svet je postao baš bez veze,
sve prinčevi i princeze.
Ni pet para se ne daje
za nas sirote aždaje.
Ju, agresija. Kako ružna i strašna stvar. Nije. Ne obezvređujte sebi sredstvo za život. Ako mislite da vas vaša ljutnja sprečava da stignete do ljubavi i opraštanja u velikoj ste zabludi. Stvari su zapravo obrnute.
Evo o čemu se radi:
Postoji jedan mehanizam koji se zove reakciona formacija. To je nesvesni odbrambeni mehanizam od realnosti. U ovom slučaju branite se od priznanja sopstvene agresije i umesto da osetite i ispoljite istu da se ljutite, vi ste divni, mili, širite ljubav iako je vaša želja zapravo da ne oprostite povredu vi radite suprotno: previše praštate.
Onde i tada
Ovaj mehanizam često koristimo da se zaštitimo od reakcija koje mislimo da ćemo dobiti za sopstvenu ljutnju. Imamo ideju da će nas drugi osuditi i odbaciti zbog nje. Naravno tu ideju smo morali negde da steknemo. Neko nas nekada zbog toga i jeste implicito ili eksplicitno osuđivao. (odbacivao).
Da malo pojasnim.
Možda su vam roditelji bukvalno govorili da nije lepo ljutiti se, vidi kako si ružan kada se ljutiš, izbegavali vas ili se ljutili na vas kada ste bili ljutnji. Sve su ovo forme zabrana na ljutnju. Postoji i mogućnost da ovako nešto niste nikada čuli ali da ste iskusili šta ljutnja može da učini gledajući te druge. Naravno sama ljutnja ne čini ništa nego ljudi koji sa njim (ne)rukovode pravilno. Ali za dete koje
živi u posledicama tuđe agresije ova dva ne razlikuje.
Ovde i sada
Elem, iako se plašite da će drugi ponovo osuditi i odbaciti vas zbog ljutnje ono što se za sve godine od vašeg detinjstva dogodilo je da ste sada vi ti koji sami sebi ljutnju ne dozvoljavate i osuđujete sebe zbog nje. Možda je vreme da bar vi sada prestanete to da radite? Deluje li vam nelogično da odbacujete sopstvenu ljutnju i agresivnost emociju koja je prirodno tu sa vrlo funkcionalnim i važnim razlogom u službi života?
Od akrepa nema ništa,
ni posla za čudovišta.
Sva strašila ispod neba
ostaće bez kore hleba.
Ljutnja ima udela u procesu opraštanja. Dozvolite joj da radi svoj posao. Ljutnja pomaže da ne zaboravite štetu koja vam je naneta i nezapostavite bol iza nje. A to vam treba. Zaboraviti štetu jednostavno nije pametno. Onda nemate iz čega da učite, da gradite iskustvo. Zapostaviti bol jednostavno nije lepo. Niste empatični prema sebi, prema svom bolu i niste tu za sebe za proces preboljevanja i oporavka. A ne preboleti znači večito patiti.
Ja ću da ti odmah oprostim jer te mnogo volim
To jednostavno nije tačno. Kada prerano opraštate vi to ne radite iz ljubavi nego iz sopstvenog straha da se suočite sa osećanjem povređenosti i bola. To nije ljubav ni prema toj osobi a nadam se jasno ni prema sebi. Ovakvo konfliktno preterano opraštanje je kompromisna tvorevina između agresivnih impulsa i Super ega koji zabranjuje ispoljavanje agresije ( prvo su to bili roditelji, kako sam navela, sada je to deo vaše ličnosti, što je super vest i razlog mog pisanja ovog teksta)
Pravda za nepraštanje
Kod preteranog opraštanja imate i problem da osetite zadovoljsvo i nedostaje vam zdrav kapacitet za ponos. Ukidate sebi sposobnost da vidite i osetite prevaru. Imate neizdrživu glad za drugim ljudima i zavisni ste od njih ma kako se nekada činilo drugačije.
Primetite da govorimo o detetu u vama koje je ranjeno nepouzdanim roditeljima a sada te rane niste zacelili. Zato se na druge projektuje sve dobro, a sve loše ostaje u vama uz bazični osećaj da nisu dovoljno vredni. Zato je kapacitet da se na drugog naljutimo neophodan za zrelo opraštanje i zrelu ljubav.
I vidite ne govorimo ovde o tome da postanete neka večita gundjala koja ce ceo život da se drže za svoju ljutnju. To je naravno druga krajnost podjednako problematična. Govorimo o dopustanju sebi da budemo ljudi. Da se osecamo onako kako se osecamo. Da primetimo povredu, da se ljutino, tugujemo, da prodjemo proces onako kako se on prirodno i odvija.
Pravda za opraštanje
Lepe pesme, tihe tajne,
sve ljubavi važne, sjajne,
neka planu nek’ se rode
od igre do slobode.
Opraštanje u svojoj suštini zahteva kapacitet da osetimo ljutnju, da je ispoljimo, da prihvatimo bol, da ga odbolujemo. Da primetimo tuđu odgovornost, da učimo, da izgrađujemo sopstvenu . Da povredu ne pustimo u zaborav već u iskustvo. Da se povezujući sa žrtvom u nama povezemo i sa agresorom u nama i da prevaziđemo ove koncepte. Da vidimo i sebe i druge kao ljude i da iz tog mesta odlučujemo sa kim ćemo i ka kome /čemu ćemo. Sa iskustvom kao saputnikom i celovitošću kao snagom. Ako neće drugi, priznajte vi sebi svoju povredu ali i svoju agresiju. To potvđuje realnost vašeg bola i vaših mogućnosti. Kada vidite da imate oba u sebi baš kao i osoba preko puta onda opraštate. I dalje birate šta vam je dopustivo šta ne. Zapravo tek tada birate. E sada smo u onoj tački “svi smo mi ljudi”. Ali i onoj da ne moramo svi biti u odnosu. Da koristimo svoje pravo na odgovor(nost). Da možemo da biramo šta cemo i skim ćemo dalje. Slobodni, bez okova zarobljene ljutnje i bola. Možda ostanete u odnosu, možda zatvorite to poglavlje, ali sigurno je da idete dalje, u novo.
I tada je sugurno da govorimo o zrelom opraštanju i zreloj ljubavi. E sada se možemo vratiti na početak, ali stvarno:
Ja sam čovek koji prosto voli. Svi smo mi ljudi i vrlina je oprostiti. Tu je naša snaga kao ljudi. Radili su najbolje što su mogli. Mir i ljubav.
Sloboda i odgovor(nost).
Ne znam u kom ste delu procesa na ovu temu, ali poštujte proces, vredan je cilja.
Ivana
Ivana Paunović 