“Paaaziiii!” Urlik dovoljno jak da mi zameni jutarnju kafu koju nisam popila do kraja. Urlik je trebalo da spreči devojčicu da pređe triciklom preko bare. Nije uspelo i mogu vam reći da je lepo to odradila.
Mogla je da padne. Pa šta? Mogla je i da se ozbiljno isprska, što doduše i jeste. Pa šta? Ima li neko, od tih baka visokih frekvenci, zaista odgovor šta će se desiti? Mislim na validan odgovor, razume se. Šta to sprečavaju zaista, pretnjama po parkovima, pitam se?
Da je devojčica stala, obezbedila bi se protiv potencijalnih mokrih nogavica ili u najgorem slučaju male modrice. Ali kako zaista postajemo bezbedni od povreda? Tako što postajemo sposobniji za život. A kako postajemo sposobniji za život? Tako što se usuđujemo. Tako što padamo. Onda naučimo. Pa se opet usudimo, pa možda opet padnemo, pa naučimo. Pa sve manje padamo i sve više učimo i sve se više usuđujemo.
Nije stalna bezbednost od svega i svačega ta koja osposobljava. Ona je ta koja pravi stakleno zvono iluzije bezbednosti, koja je mnogo opasnija.
Sigurnost vam ne daje kontrolisanje spoljnih faktora, već razvoj sposobnosti kojima ćete vladati tim spoljnim faktorima. Sposobnost nas čini bezbednijima.
Pitanje na početku beše: “Šta to sprečavaju zaista, pretnjama po parkovima?” Sprečavaju dete da se osposobi za život.
Usuđuj se!
Ivana Paunovic
psiholog,
OLI psihoterapeut i supervizor
Ivana Paunović 