Trik dovoljnosti

Baš je danas lep dan. Udobna je ova fotelja koja mi daje potporu. Divna je ova terasa. Osećam zašto povetarac u kosi budi pesnike. Nije to mala stvar. Nosi u sebi podsećanje na život a to radi tako nežno u savezu za ovim biljkama pored mene. Zapravo u savezu sa celom prirodom jer donosi mirise života iz ovog drveta, osećaj jeseni i odsjaj Sunca i oblaka. Koliko je samo bogat a tu je i dozvoljva da ga udišem do mile volje. Tako nesebično i ljubavno. I tako skladno sa zalaskom Sunca koje slutim kroz zvuke ptica i stišavanje gradske buke. Sedim tako dok u meni iz stomaka pa kroz celo telo bukti potreba da ovo delim. Da što primim dalje šaljem. Da pišem. Tako je jaka da mom Egu pokazuje koliko je život veći od njega. A on se pokorava i nekako nesiguran da može sav ovaj život uhvatiti u reči pokušava da piše. Pokušava da verbalizuje, ovaj život da prenese kroz sitne redove koje su zapravo tako mali u odnosu na život. Pa tu spušta glavu, ukazuje poštovanje i nada se da ovi stvarni trenuci života mogu biti stalno prisutni.

A tome se uvek nada bar pritajno. Ego je drugačiji, on kada dobije počinje da traži još i još. On se plaši pa hoće sve da zadrži. Pokušava da se umeša u ovaj sadašnji trenutak. On je plašljiv i traži stalno neke sigurnosti. On baš i ne zna da bude radostan. Ali uči. Uči da služi životu a ne da besmisleno zahteva drugačije. I dajem mu strpljenja i razumevanja. Kao malom detetu koje ima još da saznaje. Jer znate, Ego uči da ume da pobedi ,da osviji, da zadržj, da zna, da skuplja, to mu je funkcija, ali on ne zna da se raduje. Ne može. I razumite. Koliko je god Ego uspešan, kada je sam, bez vodjstva celovite ličnosti, on je rezulatat slomljenog duha . Slomljenog do tog stepena da čak može da zaboravi šta je to uopšte radost. Da mu to bude strano osećanje. A sve što nas u životu boli je odraz tog nemira.

Slom

Znate koji su to trenuci. Trenuvi slamanja. To je onda kada pas povije rep pred svojim vlasnikom. Kada guši svoju savršenu prirodu da bi bio dobar. To je onaj prazan pogled deteta čije se telo poguri i čiji je stav pokoran u odnosu na roditelja koji mu otima slobodu i nevinost baš onako kako su i njemu drugi.

U tu prazninu dolazi slika. Slika onoga što biće mora biti da bi bilo voljeno. I onda Ego čini sve što može da tu sliku očuva naivno verujući da je tu ljubav. A tu radosti nema. Nema ni povetarca, ni lepote zemlje koju dodirujete bosim stopalima, ni lepota zagrljaja, ni nežni dodiri vaših suza ni milina osmeha. Ni života.

Radost

Radost. Radost je odustajanje od te slike koju je Ego usadio kako bi primirio i kompenzovao osećaj inferiornosti, krivice i stida koja se nalazi ispod. Tada potiskivanje postaje način živita. Zadovoljstvo se podredjuje opatanku, a Ego čija je prvobitna funkcija bila da vodi telo u zadovoljstvo sada nas konroliše u interesu kojekakve pazne bezbednosti.

Radost je odustajanje

od toga.

Dete uplašeno od svojih emocija koje se pravi da je veliko i skuplja titule, novac, simpatije i aplauze ne treba da vas vodi kroz život. Šta više njemu treba vodič. Treba mu celovita odrasla osoba da ga podseti na radost. Na povetarac, na osmeh, na ljubav, na prihvatanje na prave životne vrednosti.

Treba mu osoba sa kojom će sedeti na terasi i diviti se životu otvorenog mekog srca ispunjenog zahvalnošću, verom, snagom radosno šti ima priliku da iskusi i deli život.

I možemo. I mogu. Mogu onda kada ne samo shvatim, to sam uradila, već kada potpuno predam hegemoniju ega telu i životu u njemu koji je uvek povezan sa životom svuda okolo. To je jedno.

I radosna sam. Sada sam radosna i prisutna. I sa ovim što imam pokušavam njenom veličanstvu radosti napisati odu. Kroz ove redove, kroz svoj posao i život pokušavam da nadjem i otvorim vrata slobodi. Gledam sve ove kaveze za slobodu u koje dobrovoljno ulazimo stalno. A psihoterapija je van tih kaveza, kao neka sluškinja toj slobodi. Ali i verni vojnik. Dok jurimo spoljašnje slobode zaboravljamo na ovu unutrašnju. Slobodu da budemo, da osećamo, da se predamo i prepustimo. Da se izražavamo i volimo.

A evo dela jedne već napisane:

Radost, iskra sve lepote,
Kćeri iz Jelisija!
Opojna ti moć krasote,
Uzvišena misija.

Oda radosti

Šiler

jer znate: trik dovoljnosti je radost.

Ivana