Heroji sadašnjosti

“Šta je bilo bilo je, pusti to”

Nemoj.

Potiskivanje prošlosti je potiskivanje jednog dela života. Dobrovoljno pristajete da izgubite deo života. Zato- nemoj. Vratićete taj deo života koji vam treba sada ako se vratite u prošlost. Ako je ponovo proživite. Jasno mi je. Sve rane koje su tamo nastale malo po malo gradile su oklop oko vas kako bi vas od daljih povreda štitile. Ali videte- taj oklop zaštite kavez je, zatvor koji daje iluziju bezbednosti. Garantuje vam opstanak, nema povreda i bola ali vam ograničava biće što je mnogo bolnije. To bi bilo kao kada bi sve što život nosi bilo toliko bolno da odlučite da se vratite u matericu. I dobro vratite se ali u njoj neka sveta, života, mogućnosti, rasta, drugih ljudi. Samo iluzija ljubavi jer vas materica čuva od bola. I nije neka ljubav. I da, jasno mi je: boli. No hajmo da zakoračimo izvan te teme.

Ima li života posle bola?

Mmm, i to da znate koliko! Vratite svoj život odlaskom u prošlost da bi od nje otišli. Da bi živeli ( sada). Sa psihoterapeutim pod ruku, pa u taj deo prošlosti koji je bio bolan i predstavljao pretnju za vas prisiljavajući vas da napravite oklop pred svetom i sobom. Onda primetite da je taj oklop “Iron maiden” ( “Nirnbeška devica” jedna od najsurovijih srednjivekivnik sprava za mučenje) . Znate onaj oklop jak i čvrst, niko vam spolja ništa ne može ali ima igle oktenute ka unutra, doboljno duboke da vas boli svaki dan, a ne doboljno duboke da vas odmah ubiju. Pa primetite konačno koliko to boli i otvarajte te zaštite. Jasno mi je- mislite ( obratite pažnju pitanje je misli) da ako izađe Sunce će vas spržiti ali ne, uprkos snažno manipulativnoj iluziju Sunce, zanislite- greje. Ne morate o ovome da promisljate, samo osetite i sve ćete znati. Znate, nekada, jednostavno koliko god bili ubeđeni nismo u pravu. Nećete umreti. Tu život počinje. Tu Sunce počinje da greje. Kada mu se izložite.

Ozbiljno je

Za svaki slučaj da čujemo glasno i jasno o kom izboru pričamo:

Vraćanje u prošlost je odlazak do svojih trauma, primećivanje oklopa, bola, ranjenog deteta, rizik, to je hrabrost, izlazak iz oklopa i život.

Negiranje prošlosti tj bola je ostajanje u materici, povlačenje u oklop, ograničenje, koje na posletku postaje grob. I da, situacija je ozbiljna.

Manji od zrna, stisnut u svoj svet
Pritisnut uz zidove ograničen je pokret

Probiti se iz oklopa, izaći iz materice rizično je i traži hrabrost ali samo tako možemo živeti sada , sadašnjost, naš život. Ostati u oklopu znači živeti mrtav a znate dobro da se to završava i fizičkom smrću.

Kad se bojiš
Ne postojiš
Nema traga olovke
Na papiru

Kad se bojiš
Ne postojiš
Kao mačka
Strah se gnezdi u krilu

Kad se bojiš
Smeh ne zvoni
Ruke grle prazan zrak
I tišinu

Ako prihvatite da se ono čega se plašite dogodilo u prošlosti, ako hrabro idete u tu prošlost doći ćete u sadašnjost svesni da tu prošlost ne morate ponavljati i živećete!

Podsećam vas, te povrede nastale su kada ste bili mali, kada ste u potpunosti zavisili od tih koji su vas povredili. To više nije tako. Sada ste nezavisni i slobodni. Možete birati sa kim delite ljubav, intimnost i zadovoljstvo, kome otvarate svoje srce.

Vaše srce je snažno

I da, ako otvorite svoje srce možete biti povređeni, ali ono se ne može slomiti. Uzrok slomljenog srca je osećaj izdanosti. Sada ne možete biti izdani osim ako ste naivni. A ako ste naivni, onda ste izdali sami sebe time što ste poricali sopstvenu prošlost. I eto nas na početku- nemojte to raditi. Bar ne nesvesni posledica.

A nama treba nešto glasno
Nešto još glasnije od nas
Da lupi tamo gde smo tanki
Pa da pustimo glas

Glasno, najglasnije da izađe, sve
Ono što se skriva da svoj put van pronađe, da se
Oslobode kočnice, ništa više ne suzdrži, da
Ništa više ovaj glas ne uspe da zadrži

I da, smrt je neizbežna. Ali hajmo, još jednom, da se pozabavimo šta se do tada dešava. Heroja karakteriše kako živi a ne kako umire. Heroj je onaj koji izlazi iz ljušture podnoseći strah od života izvan nje sve dok na tom putu ne oseti svoju hrabrost. Kada nema straha od života nema straha od smrti. I tako umiremo jednom. Dobro znate da kukavica umire hiljadu putu. A to nas slama. One igle svakoka dana cepaju našu unutrašnjost. Hiljade puta. I što su te ljustuje devoje to smo uplaseniji. Pa opet povlačenje. Vidite opet krug. Pakla. Pa opet pokušavamo da se probijemo, pa ne uspemo pa je strah jos veći.

Pronađite put i ne odustajte. Glasno, jasno, hrabro, tako zadobijamo još hrabrosti. Suičavajući se sa bolim gubimo strah od bola. Kada se suičite sa tim strahovima id nesvesnog, od prošlosti strah odlazi i ustupa mesto hrabrosti. To je herojski stav prema životu.

Strah sve nas koči
Hoćemo li smoći snage sebi doći, da
Poletimo slobodni uzmemo komad neba, nama
treba to je to što nama treba!

Budi heroj svoje sadašnjosti. Svog života.

Ivana