Buen día!
Od kada sam došla u Španiju tražim reči. Nema ih. Pa se pitam gde su, šta se desilo. Jesam li u blokadi, pitam se. Ali nešto mi se ne da blokadom da se bavim. I to je blokada. Pa pustim. Pa doživljavam, pa opet tražim reči. I neće.
Ne da se ona zatočiti
u reči
I onda shvatim – pa da, to je za mene Španija. Ona nema okvir. Ona ne stane u reči. Ako želite da znate ne možete. Nije to stvar znanja. Španija se doživljava. Ali nema jurnjave. Nema žurbe. Ona ima svoje uslove. Treba da je osetite. Ne zamišljate, pritiskate, jurite. Ona dolazi. Ona je zapravo već tu, ali vi treba da budete takodje. Ne možete je izmamiti na foru. Na sliku. Na priču. Možda malo. Možda dobijete po nešto. Možda čak i pomislite da je to to. Ali ne.
Poziv
Samo vidite, ima ona još nešto. Ne sedi ona samo čekajući da živite vaš potencijal. Ona ga nežno zove. Svakim udahom imate šansu da proširite te ćelije života i ispunite ih zadovoljstvom. Samo budite prisutni.
Ne jutite niz ulicu
Pogledajte, sa leve strane su baba i deda doveli unuke na plažu. Rasklopili su stari sto uz more. Pogledajte pažljivo. Baka je pekla te kolače koje postavlja u toku dana, a on je poneo stolice i verovatno je morala da ga podseća. A on joj je verovatno upitio osmeh. Pogledajte te studente do njih. Pogledajte pogled prvog zaljubljivanja. Sada već čujete taktove salse i muškarca koji pruža ruku svojoj ženi. Uključuje se i blagi jecaj bebe koju brzo počinje da uspavljuje zvuk mora. A čujete sada i najbrži mogući španski visokim tonovima jer on je nju ponovo iznervirao a ona je meksikanka. Neko se pored i rastužio. Neko je odlučio da zapeva, neko da zaigra, neko da se povuče. Mirišu ćurosi, osećajte i čujte kašiku kako u bokalu meša sangriju dok odzvanjaju zvukovi kocki leda. Tek što pružate sledeći korak vidite koren palme i pokušavate da ispratite njen kraj i shvatate da ide visoko da dodirne nebo. I kao da uspeva. Ali tu već plovite dalje jer ove nijanse narandžaste koje sada vidite u zalasku osećate kao poznate ali shvatate da ih vidite prvi put.
Pa pogled počinje da pleše jer prati zvukove iza vas. Pevaju. Ljudi pevaju. Glasno. Kao da puštaju vaš glas, kao sa se glasovi stapaju u glasove života. A onda počinje da struji.
Iz peta osećate život. Onda možda, kao ja, poželite to da zabeležite. Da date reč, da uslikate, da prepričate, ali sve beži, beži jer život teče i više ne možete da ga zaustavite. A strah i potreba da ga uhvatite da nikada ne ode, počinje da se gubi u pozadini jer žile života struje i ne ostavljaju mesta za iluzije posedovanja. I tu već plivate. Shvatate da niste u plićaku živita. I nastavljate da plivate i prestajete da posmatrate život.
Počinjete da ga živite.
I shvatate ne samo da to možete, ne samo da nema straha, već da je to upravo ono što je vaš posao. Vaša sloboda.
I nastavljate da gledate. Sa jedne strane je ono za čim zaista čeznete. Sada znate jer osećate sebe. Ali vas greje snaga vaše želje. Strah prestaje da vas ledi jer je vaša želja topla. Dovoljno topla da ne zahtevate ispunjenje. Sa druge strane prepoznajete šta sve imate i počinje da vas ispunjava lepota poniznosti i zahvalnosti. Utonuli ste u emocije, a tu ste. Tu ste više nego ikada.
I dok odzvanjaju španski izrazi i meke note poneke poznate reči shvatate da sve razumete. Da vam sada nikakva semantika ne treba da budete u kontaktu.
U kontaktu u kome sada želite da učestvujete. Ne samo da primate već i da dajete. Ne samo da budete u Španiji već da budete Španija.
Šaljem vam sada malo te Španije. Ovaj vetar, ovo more, ovaj pesak koji mazi kožu, ovaj miris koji hrani dušu, ove odjeke u pozadini jednostavnog ljudskog života, ovaj ton koji možete da žvaćete.
I da, nemam reči, imam samo život u krvi, pod kožom, u očima i dodiru. Nemam reči možda i jer ne želim. Svaki okvir slova mali je za život. A možda i nemam reči jer ne postoje za ovo. Ovo može samo da se živi.
To je život.
I da, tinja još malo potreba da sročim. I evo čujem ga, glas koji i dalje želi reči kroz koje bi pokušao da dalje probudi život. Znam šta glas želi. Da mu se obrati i kaže: “Znam da postojiš”, u svakom ko ovo čita. “Vidim te, znam da si tu, jer si i u meni, jer si i u svima nama, jer si i oko nas. Postojiš.” A onda se setim da to treba da učinite vi za sebe i ja za sebe. A onda podignem pogled ka ovim talasima ispred sebe i svu lepotu života koja nas povezuje i koja svakim našim udahom povezuje sve nas baš do te tačke – budjenja. A onda se i setim, tu smo za sebe naravno ali i jedni za druge da otvorimo oči i vidimo svoju Španiju.
Saludos,
Ivana
Ivana Paunović 